Dan se konačno završio. Jutro sam počeo kafom,raspoložen.Trebao sam da se vidim sa drugaricama da završimo obaveze oko faxa i nakon toga da pokupim džemper koji sam jako dugo želeo da kupim. Dan mi je počeo u 10h,jutarnja kafa,muzika. Kasnije se našao sa drugaricama,završili obaveze i krenuo ka radnji sav srećan. Ulazim, odlazim do muškog dela, tražim džemper i shvatam da ga više nema. U tom trenutku sam se osećao kao da me je neko polio kofom vode.Panično ga tražim po radnji, pitam radnice da li je ostao još neki, zovem ljude na telefon da se požalim. Posle pola sata provedenih u radnji, krećem putem Ušca i Delta City-a. Ništa. Obišao sam svaku moguću radnju i ništa nisam želeo više od tog džempera.Video sam neke stvari koje bi mi se pri čistoj svesti verovatno svidele :), ali ništa nije moglo da me oraspoloži iako sam našao adekvatnu zamenu koju ću da pokupim u ponedeljak. Nadam se. Posle 6 sati provedenih po radnjama i prepešačenih 10 km, krenuo sam kući. Više neću da se oslanjam na ono "po jutru se dan poznaje", jer se nekom silom moj dan preokrenuo za 360 stepeni ili sam ja malo preuveličao celu situaciju.:)
Da li ste vi imali sličnu?
